Ako je neki materijal bogomdan za unutrašnju dekoraciju i konstrukciju, onda je to gips.
Ovaj prilagodljivi materijal ne samo što je prijatan na dodir, već je i vatrostalan, topao “na pogled”, “prija duši”, ali i špahtli! Od njega je moguće napraviti gotovo sve: zidove, plafone, ukrase…
Gips je građevinski materijal čija je baza mineral zvani “gypsum” (hemihidrat-kalcijum-sulfat) koji se zagreva na 150 stepeni Celzijusa. Kada se suvi gipsani prah pomeša s vodom, pretvara se u pastu, koja se stvrdne nakon što kratko vreme odstoji.
Iako naoko čvrst, gips je zapravo veoma nežan i lako lomljiv, no, uprkos tome, ima veoma široku primenu u građevinarstvu – nezaobilazan je koliko i malter ili cement.
Zahvaljujući svojoj mekoj strukturi, gips se lako može obrađivati metalnim alatima, pa čak i običnim šmirgl-papirom! Potpuno je neškodljiv i savršen je regulator vlažnosti – higroskopan je pa upija višak vlage iz vazduha i oslobađa je ukoliko u prostoriji postoji njen deficit.
Zahvaljujući tome, ovaj materijal pokazao se i kao sjajna protivpožarna izolacija: gipsana ploča debljine 15 cm sadrži čak nekoliko litara vode po kvadratnom metru, što je čini otpornom na vatru.
Gips su koristili još stari Egipćani i Asteci, ali je u građevinarstvu počeo da se upotrebljava mnogo kasnije, u vidu specifične tehnike zvane “letve i gips”.
Drvene letvice oblagale su se polusuvim slojevima gipsa koji se stvrdnjavao formirajući glatku površinu. Danas se ovaj metod više ne primenjuje jer ga je zamenila takozvana tehnika suvih zidova, čija je jedna od komponenti – takođe gips.
Pregradni zidovi
Davne 1894. godine, Saket je patentirao gipsane ploče, a tokom prvih decenija 20. veka njihova proizvodnja postala je masovna. U Americi, Kanadi, Australiji i Novom Zelandu, ove ploče korišćene su za izgradnju kuća, a u drugim zemljama uglavnom za pregradne zidove, pre svega zbog protivpožarne, toplotne i zvučne izolacije.
Prilikom postavljanja pregradnih zidova od gipsa postižu se značajne uštede, kako u vremenu, tako i u novcu, jer je postavljanje brzo i lako. Na “kostur” od metala ili, nešto češće, od drveta, nanose se gips-kartonske ploče, a zid je već posle nekoliko sati spreman za montiranje.
Iznutra je “prazan” (šupljina između dve ploče) i po potrebi tu se smeštaju instalacije, a po želji, taj prostor se može ispuniti i izolacijom. Međutim, gips je neotporan na vodu i niske temperature, i retko se koristi za spoljašnje zidove (samo u izuzetno suvim i toplim predelima).
Spuštanje plafona
Plafoni “po meri čoveka” retko prelaze visinu od 250 cm, pre svega zbog štednje energije. Upravo zbog toga u poslednje vreme popularan je trend “spuštanja” tavanice prema kodeksima savremene gradnje.
No, spušteni plafoni odlični su i kada treba sakriti cevi i instalacije, a mogu se ispuniti termoizolacionim materijalom da se ne bi gubila dragocena toplota.
Ukoliko je sklon “poigravanju”, vlasnik stana će eksperimentisati sa slojevitim plafonima, neravninama, lukovima i ugrađivanjem raznovrsnih svetala i halogenih lampi.
Ploče od gipsa idealne su za adaptaciju potkrovlja, mansardi i tavana u stambeni prostor, što je u poslednje vreme tendencija veoma prisutna u našem građevinarstvu.
Osim što su male težine pa ne ugrožavaju statiku objekta, gipsane ploče imaju pristupačnu cenu, što je i te kako značajna stavka u vreme kada je za stambeni i poslovni prostor u našim gradovima potrebno izdvojiti pravo bogatstvo…
Gips kao dekoracija
Gips je veoma pogodan za izradu umetničkih dekoracija, poput svečane bele “čipke” na plafonima starih kuća, lukovima koji krase prolaze između prostorija, kao i na zgradama formalnog stila.
Dvorci evropskih kraljeva i careva bili su prepuni pozlaćenih gipsanih motiva, dok su se u kućama nižeg plemstva i buržoazije gipsane ukrasi premazivali zlatnom bojom.
Kitnjaste gipsane detalje koristili su i islamski dekorateri i arhitekte, ali njima je bilo dozvoljeno da predstavljaju isključivo stilizovane cvetne, slovne ili životinjske motive, ili pak geometrijske oblike.
Iranske palate u Kašanu (Kuća Boružerdijevih), mavarska remek-dela Španije u Granadi (Alhambra) ili Sevilji (Alkazar) najbolji su primeri primene orijentalnih gipsanih dekoracija.
Vrste gipsa
Cementni gips i gips za malter – ova vrsta gipsa koristi se uglavnom za malterisanje i cementiranje. Nastaje mešanjem gipsa, vode i portland cementa. Nanošenjem ovog gipsa na zid, umesto običnog maltera, dobijaju se glatkije i finije površine, a moguće je dodati još jedan sloj – od čistog gipsa.
Alabaster – ovaj gips ima najmanju količinu primesa, potpuno je beo i smatra se najfinijim, pa se najčešće upotrebljava za uređenje enterijera, i to na mestima gde nije neophodna velika čvrstina materijala. Takođe, koristi se i u vajarstvu. Krečni gips – ova vrsta gipsa nezaobilazna je kada je reč o zidnom slikarstvu, bilo da se radi o freskama ili muralima.
Zemljani gips – ovaj egzotični gips predstavlja mešavinu gline, peska i vlakana koja mogu biti sasvim “niskog roda”, kao što je slama, ali i tako egzotična, kao što je životinjska dlaka! Ova vrsta gipsa bila je gotovo zaboravljena, a sada doživljava svoju renesansu zahvaljujući novom trendu u građevinarstvu, koji preferira upotrebu prirodnih materijala.
Štuka ili štuk-gips – ovo je gips od kojeg su izrađeni svi oni divni dekorativni elementi koji se mogu videti po “arhitektonskim biserima” širom sveta… Takođe, odličan je za proizvodnju prefabrikovanih elemenata.
Tekst: Žikica Milošević
